Nedeljno Popodne #1 Kako biti srećan, ako su ljudi oko vas tužni? :-)

November 15, 2015


   -Od malena, nedelja je za mene bila jedan od onih dana kada kasno ustajem, izležavam se i ne radim ništa pametno. Međutim, kako sam počela da odrastam i kako su mnoge stvari počele da se menjaju, tako se promenio i moj odnos prema ovom danu. Nedelja za mene više nije dan za odmor, već dan za učenje, učenje i samo učenje. Ipak, i u moru informacija koje treba  popamtiti i naučiti kako treba, uvek se nađe malo vremena i za pisanje posta, fotkanje i ispijanje toplih jesenjih napitaka.



 -Kao što vidite odlučila sam da uvedem novu rubriku, a to je Nedeljno Popodne, postove ću pisati svake nedelje, vi mi u komentarima možete pisati o čemu biste voleli post. Ovi postovi će biti neobavezni, zanimljivi, puni fotki, ali ponekad i malo ozbiljniji.

  -Pošto verujem da ste svi već uveliko upoznati sa jako čudnom i veoma strašnom situacijom koja se desila u Parizu, a naime je reč o užasnom terorističkom napadu, mislim da je blog pravo mesto da od toga malo pobegnemo, jer smo svi dosta naplašeni i mislimo: 'Šta da se to deslilo u našoj državi?' Mislim da treba da ostavimo tako tužne događaje iza sebe i samo se tiho pomolimo za porodice nastradalih, koje god da smo veroispovesti.

  -U današnjem postu ćemo razgovarati upravo o tome, kako izaći u susret sreći, ako su ljudi oko vas tužni?

  -Jedno moje pravilo, koje sam vremenom naučila jeste da nesmem da kreiram svoju ličnost prema onome kako to rade drugi. Jeste da se meni možda dopada kako je neka blogerka napisala post, ali da li bi bilo lepo sa moje strane da uradim isto što i ona? Ili ukoliko su oko mene svi nervozni i ljuti, da li baš i ja moram da budem takva? Zar mi je zato zabranjeno da se smejem i šalim?


 
-Neki događaji zaista mogu potresti određenu osobu i ukoliko se vi u svoj njenoj tuzi i jadu nađete blizu, svakako ne treba da i vi počnete da plačete, da histerišete i slične stvari. Takve stvari, po mom mišljenju ne treba da vam upropaste dan. Ipak, ono što je važno da uradite, jeste da probate da saosećate sa tom osobom koja kraj vas tuguje, da probate da joj pomognete i razumete njene probleme.

  -Nikada mi nisu bili jasni ljudi  kojima ceo dan propadne zbog toga što je njihova najbolja drugarica zaplakala ili se najutila na njih, a oni se zapravo i ne potrude da shvate zašto je tako. Mislim da to ne treba da utiče na naše raspoloženje. Mi svakako treba da pomognemo i saslušamo onoga kome je teško, ali ne treba da glumimo neku nesnosnu tugu tako što ćemo početi da plačemo zajedno sa njim, a u stvari uopšte ne znamo da saosećamo.

  -Kada bi me neko pitao za mišljenje, uvek bih mu prvo rekla da mi je kod pravog prijatelja važno to da ume da bude jak i da ne zaplače kada mu je najteže, već da ume da pruži utehu saosećanjem i osmehom.

  -Kada smo tužni, nama definitivno neće pomoći to što nam neko plače na ramenu i onda ispadne da mi njega treba da tešimo, a ne on nas. O, Bože, desilo vam se ovo nekad? Meni jeste, i to toliko puta da je to strašno. I definitivno mislim da je to najgori osećaj na svetu.




 - Naravno,  postoje i ljudi kojima je mrsko kada je neko oko njih srećan dok su oni tužni, ali, meni se čini da takve ljude treba zaobilaziti. Da li je zaista pravi prijatelj onaj koji je tužan zbog tvoje sreće, onaj kome će smetati to što ti voliš da se smeješ? Naravno, nije.



A moja pitanja za vas su:
-Koje je vaše mišljenje o nedavnom događaju u Parizu?
-Da li vam se nekada deslio da ste vi tužni, a da na kraju ispadne da morate da tešite svog prijatelja koji 'tuguje' zajedno sa vama?
-Kakva podrška u teškim situacijama vam je nadraža, da li više volite prijatelje koji će plakati sa vama ili one koji će znati da saosećaju?
-I naravno, o čemu želite sledeći post iz ove kolekcije?


You Might Also Like

13 коментара

  1. Bila sam mngo iskreno tužna kada sam čula za teroristički napad u Parizu.Toliko ljudi koji ne zaslužuju to su poginuli.Jako tužno zaista.Društvene mreže su prepune #prayforparis što me samo više podseća na tugu koja je zahvatila tu državu.
    Pa mali milion puta kada su prijatelji trebali da teše mene sve se okrenulo,divno je imati takve prijatelje
    Za mene je najbolja podrška kada sam tužna da me neko podrži ili da se jednostavno ispričam sa tom osobom a ne da kaže"j***ga brate" -.-
    Inače zanimljiva rubrika :)


    http://lickadiary.blogspot.rs/

    ReplyDelete
  2. Stvarno si lepo ovo napisala.
    Nadam se da postoje ljudi koji stvarno shvataju nečije probleme i koji umesto plakanja sa svojim prijateljem pokušavaju da reše problem pričom.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Mislila sam umesto lažnog plakanja* sa svojim prijateljem(ono neiskreno).

      Delete
  3. -Koje je vaše mišljenje o nedavnom događaju u Parizu?
    Mnogo je tuzno to sto se desilo, sama pomisao da je moglo kod nas to da se desi je jeziva.
    -Da li vam se nekada deslio da ste vi tužni, a da na kraju ispadne da morate da tešite svog prijatelja koji 'tuguje' zajedno sa vama?
    Ne nije mi se desilo.
    -Kakva podrška u teškim situacijama vam je nadraža, da li više volite prijatelje koji će plakati sa vama ili one koji će znati da saosećaju?
    Oni koji ce znaci da saosecaju. Ne mora nista da mi kaze samo neka bude pored mene.
    -I naravno, o čemu želite sledeći post iz ove kolekcije?
    Hmmm, pa mozda o nekoj organiziciji vremena <3

    http://jfashionlover.blogspot.rs

    ReplyDelete
  4. Mnogo mi se dopada ova nova rubrika, i radujem se iducem pisanju. Jako mi je zao zbog onoga sto se dogodilo u Parizu, ali ne mogu da tugujem oko toga. I desila mi se situacija da sam ja tuzna a treba da usrecim prijatelja mnogo puta. Odlican post, kao i tvoja razmisljanja. ♥

    ReplyDelete
  5. Predivan post!Ono sto se desilo u Parizu je zaista tuzno i potresno,jadni ljudi.Samo mi je zao sto obican narod uvek ispasta zbog odredjenih,kao sto je nas pre mnogo godina.Svidjaju mi se tvoja razmisljanja i sve vezano za to.Uvek se trudim da budem nasmejana(tacnije ne trudim se jesam),i da podrzim dobre ljude oko sebe.Puno puta se desilo da sam ja tuzna a da moram da tesim prijatelja koji se saoseca sa mnom,ali Boze moj navikla sam jer sam jako stabilna kao osoba.Podrska zavisi od situacije.Nekada se treba isplakati jer pomogne da skinemo bar mali deo tereta sa ledja,ali bitno je samo da je uz taj neko uz mene,jer kao sto kaze poslovica "Po muci se poznaju junaci".Mnogo mi se svidja ova serija postova,a sledeci bi mogao da bude neki diy ili desk tour <3 :)!Divnoo!!

    ReplyDelete
  6. Žao mi je zbog napada u Parizu.Da,dešavalo se da moram tešiti drugaricu u isto vreme kada sam i ja tužna.Naravno,tešile smo jedna drugu.Više volim one prijatelje koji će me razumeti zbog čega sam tužna i pružiti mi podršku.♥

    ReplyDelete
  7. 1.Jako je tužno ono što se desilo u Parizu,jadni ljudi.
    2.Da,puno puta.
    3.Više volim da budem sama kada sam tužna,tako daaaa..
    4.Možda room tour,desk tour ?


    http://moon-brunette.blogspot.rs/

    ReplyDelete
  8. Odlican post!To sto se desilo u Parizu veoma je tuzna i bas mi je zao nastrale.
    joxykutak22.blogspot.com

    ReplyDelete
  9. Vrlo originalna ideja za post. Dopada mi se.
    Ono što ja mislim o ovome jeste da trebamo da se saosećamo sa osobom koja je tužna. Ne da plačemo pored nje, već da joj pružimo utehu. Ali po meni, nije fer da se mi smejemo i šalimo dok npr naš najbolji drug ili drugarica sedi u ćošku sobe (učionice..bilo gde) i plače ili je jednostavno tužan, što se vidi po pogledu. U tom smislu, mislim da i ne bi bilo baš fer da smo mi super raspoloženi i srećni, dok se toj drugoj osobi nešto ružno dešava.

    Bilo mi je jako krivo zbog svega što se u Parizu desilo. Tužno je što su svi ti ljudi nastradali samo zato što su se našli u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Niko ne zaslužuje tako da umre.

    Nikada mi se nije desilo da dok sam tužna, dođe neka drugarica i tuguje sa mnom, ili plače sa mnom. Ja kad plačem, plačem sama. Volim da tugujem sama. Ako već moram. Zato me uglavnom ljudi i ne viđaju u takvom stanju. :)

    Kad prolazim kroz teške trenutke, više volim da je pored mene osoba koja ume da sluša. Čak i da ništa ne kaže, već da po stisku ruke ili jačini zagrljaja ja shvatim da me ona razume, ali nema šta da mi kaže. Zapravo, ima. Ima da mi kaže da je tu za mene i da će me podržati. :)

    Girly world
    Novi post na mom blogu. :)

    ReplyDelete
  10. Odličan post :)
    1.Žao mi je ljudi koji su nastradali u Parizu...
    2.Mislim da ne...
    3.Ne znam,jer dosta stvari prećutim i to kažem tek posle nekog vremena,ali se uvek trudim da budem pozitivna...

    Fashion Awake

    ReplyDelete
  11. Baš super rubrika! Jako mi se sviđa posti i sve što si napisala. Žao mi je ljudi koji su povređeni u napadu na Pariz, i nadam se da se neće ponoviti.

    milicinkutak123.blogspot.com

    ReplyDelete