Nedeljno popodne: Postoji li kraj?

by - April 17, 2016


  Postoji li kraj večnosti ili ipak ne? Postoji li kraj onome što volimo? Završava li se sve? Za neke stvari smo zasigurno sigurni da su prolazne, ali, za neke nismo. Na taj način smo sigurni da se samo jednom živi, da život jednog čoveka bude i prođe, ali je li ista takva situacija i sa vremenom? Može li ono da prođe? Naravno, ukoliko pod time ne podrazumevamo onu našu uzrečicu 'Uh, kako mi je ovaj mesec brzo prošao, čini mi se da vreme leti'. Da li je sve zaista tako prolazno i kratko? Kako da budemo upamćeni, kako da nikada ne odemo i ne prođemo?


  Nekako, kada sada pomislim na to da ću jednog dana, s namerom ili pak bez nje prestati sa pisanjem bloga, zaista se stresem od muke. Možda će meni to u tom trenutku izgledati normalno, možda ću se smejati svojim sadašnjim postovima i govoriti kao su pravi užas i samim tim jednostavno želeti da naznačim kraj jednom delu svog života. A sada, iz ovog ugla, to mi deluje apsolutno nemoguće, dok će mi tada biti apsolutno nevažno što prestajem da radim nešto što sam nekada volelea.



 Od malena, uvek sam se plašila tih nekih sitnica koje označavaju kraj nečega, a početak nečega novog i tajanstvenog. U vrtiću sam plakala onog dana kada sam trebala da se rastanem od svojih starih drugara i uplovim u magični svet prvog razreda. Danas sam tužna što napuštam taj magični svet koji sam sa svojim razredom gradila osam godina i uplovljavam u nešto novo ostavljajući njih iza sebe. Iako, nisam sa svima iz svog razreda bila u odličnim odnosima, ipak će mi nedostajati. Svi oni, i oni koje sam volela i oni sa koma sam se svađala, biće mi teško da naviknem na novu sredinu, ali navićiću se. Nije problem.

  Dobro, kada bolje razmislimo, to nije onaj suštinski i pravi kraj. Ovaj, za mene sada ogromni kraj, može predstavljati smao gubljenje kontakata sa nekim osobama i to je sve. Ali, gde je onaj pravi kraj? Kraj svega? Za mene danas je kraj završetak osnovne škole, kasnije će to biti završetak srednje, a još kasnije i fakulteta. Šta onda treba da čekam? Šta će onda biti moja zvezda vodilja? Mislim da je to nešto što se saznaje usput, u hodu.




  Čovek je ipak razumno biće i normalno je da se zapita, grize ga ta sinja radoznalost. Normalno je pitati se šta dolazi onda kada mi odemo, na kakvo to mesto odlazimo, kako, zašto? Sve je to u redu i sve je to lepo, jer, kada se ne bismo pitali, šta bi smo onda radili, na šta bi usmerili svoje misli? Ako se ne bismo pitali i razmišljali bar o nečemu, onda verovatno ne bismo ni bili ljudi, zar ne? Jer zašto nam je data ta mogućnost, ako je ne koristimo? :)


-Zapitali te se vi nekada hoće li doći kraj raznoraznim stvrima u vašim životima?
-Da li nekada razmišljate na ovu temu? (Recite mi da nisam jedini ludak, molim vas. Haha)

You May Also Like

10 коментара

  1. Divan post draga. Iskrenp, mnogo puta sam i ja razmisljala slicno. Ali ne znam da li cu biti jedina koju je ovaj tvoj post motivisao da se pokrene i uradi nekw stvari dok jos nije prekasno. Prelepo pises. :*

    http://mojasvastaricams.blogspot.com

    ReplyDelete
  2. ne boj se, nisi jedina, hehe. ups, možda nas je ipak samo dve koje razmišljamo o tome, pa dobro, opet nismo same... šalu na stranu, odličan post! sigurna sam da nas ima još mnogo koji razmišljamo ovako, ja sam se malo uplašila i preispitivala o ovome kada sam gledala The Fault In Our Stars. mislim da je više nego sigurno da je sve na ovom svetu prolazno, pa tako i sam svet. neizbežna je ta činjenica da naša planeta jednog dana neće postojati, a samim tim i da će nestati svemir. posle njega ostaje - ništa! tj. ništa znači ono što ljudski um ne može shvatiti. da se ne lažemo, niko od nas koji živimo, onih koji su živeli i koji će tek živeti neće ostati upamćeni ni po čemu, koliko god se trudili da nas pamte. u tom "ničemu" niko neće ostati upamćen. nažalost tako je, jer još uvek, koliko god svet napreduje, mi ne znamo ono najosnovnije "gde se mi nalazimo". sigurno je da nas neće zauvek pamtiti ali, možemo se barem tešiti činjenicom da će nas naši potomci pamtiti i pričati o nama :)

    katieslittlecorner.blogspot.com - novi post :)

    ReplyDelete
  3. Poslednjih meseci sve više razmišljam o kraju. O kraju osnovne škole. Dok neki plaču jer se on bliži, ja sam presrećna. Ne mogu reći da mi nije bilo lepo sa svojim odeljenjem ovih 8 godina, bilo mi je itekako lepo i zajedno smo prošli sve i svašta. Ali, u moje odeljenje došlo dosta novih đaka i to sada više nije moje odeljenje. Nismo isti, to više nije 8-3 kakvo je nekada bilo. Mogla bih o ovim stvarima da pišem jako dugo, ali sve u svemu jedva čekam kraj osnovne škole jer to nisu prijatelji. Ima ih nekoliko sa kojima ću ostai u kontaktu, ali isto tako ima i onih kojima ću glavu na ulici okrenuti na drugu stranu samo da ih ne gledam. A kraj će svakako doći, pre ili kasnije.

    Milica's diary

    ReplyDelete
  4. Super post draga, baš izgleda ukusno :)

    http://oonly4girlss.blogspot.rs/

    ReplyDelete
  5. Odličan post, mila! Tekst je divan, fotografije sjajne! :)
    Svaka čast, čista desetka! ❤

    NEW POST -----> LITTLE BOX OF HAPPINESS <-----
    FOLLOW ME ON INSTAGRAM

    ReplyDelete
  6. Divan tekst, predivne fotkice! Nisi jedina, hihihi, i ja često razmišljam o tome. ☺

    javelina03.blogspot.com - Novi post ♡

    ReplyDelete
  7. Super post, sve si lepo rekla i slike su divne
    Ako hoces da se medjusobno pratimo javi mi ♥
    vannja9.blospot.com/

    ReplyDelete
  8. Stvarno prelep post i prelepo razmisljanje.Iskreno ja ne razmisljam ovako jer imam grozan razred i jedva cekam da odem od njih ali ipak tu su i osobe zbog kojih i vredi ici u svoj razred,mada njih je malo.
    Eh kad bih ja imala dara za pisanje kao ti ♥♥♥♥

    ReplyDelete
  9. 1. Moram pohvaliti tvoj novi izhled bloga. Jako slatko izgleda i bas mi se dopada! 😀
    2. Tačno znam kako se osećaš, bar škole što se tiče. Imala sam slična osećanja prošle godine, i i dalje ne mogu apsolutni da se naviknem na to da sam u gimnaziji i imam novo odeljenje. Ponekad se osećam kao da kad zavrsim srednju, vracam se u osnovnu, gde me ceka staro ludo odeljenje. Ali znam da se to nece desiti. :)
    U svakom slucaju, pdlican post, inspirativan, originalan... svaka cast! ♡
    Suvisni je govoriti o slikama, koje su me i prve privukle kada sam prvi put posetila tvoj blog. ♡♡♡
    Teen Queen

    ReplyDelete
  10. Divan post draga,ja puno razmisljam o tome I naravno nisi jedina ❤️!Shvatila sam da je mnogo lakse ne razmisljati ponekad jer se tako opteretim I kao sto si I sama rekla stresiram.Super tema ❤️!

    ReplyDelete