Stogger: Prevaziđi svoje strahove!

by - December 08, 2016



  Bila sam mala i nezaustavljivo nevaljala. To petogodišnje dete uvek je trčalo oko svojih rditelja, bake i deke, a onda i oko svog brata u potrazi za žrtvom za igru.Bezuslovna energija koja se u meni nakupljala činila me je radosnom, a članovi moje porodice opisivali su me kao 'živahno dete'.
  Volela sam da trčim, da skačem, da se valjam u pesku, da sedim u bakinoj bašti i sa bratom se igram kamiončićama glumeći glavnog i odgovornog radnika za veoma važan prevoz zemlje. Trčakarala sam posvuda, leti brala grožđe i njime kradomice gađala svoje ukućane, bratu nameštala najveće zavrzlame, ali kao što je i očekivano- pored svega toga sam bila jako nespretna.
  Gotovo svaki moj korak završio bi se bolnim padom, gotovo svaki put kada bih se popela na trešnju sa nje ne bih znala sići, gotovo svaki put kad bih silazila niz stepenice ja bih se okliznula i poderala koleno o pločice. Malo je reći da sam bila zaista smotana.

Ipak, to dete, koliko god bilo nespretno, nije marilo za bolne padove, pa bi njegove igre bez granica zaista postajale to- igre bez granice. Međutim, ta nespretnost, a možda i čista nepažnja, dobrano me je koštala...


 Stepenice koje se pružaju do drugog sprata moje kuće, jako su viskoke, a svako uspinjanje uz njih za mene tada (malu buckastu Marijanu) bilo je pravo mučenje. Sećam se da je bilo leto, jedan suncem obasjan dan u avgustu. Sećam se da su svi stariji spavali, a sasvim sam sigurna da je trebalo da i moj brat i ja budemo mirno usnuli u svojim krevetima. Ipak, nismo bili. Bili smo napolju, po onoj navećoj letnjoj žezi kada ni sami gušteri ne izlaze na sunce kako bi ugrabili koji tračak toplote. Jurili smo se noseći u džepovima mnoštovo zelenog grožđa kojim bi se gađali. Trčali smo po travi, padali, smejali se, kasnije uzeli crevo za zalivanje cveća i prskali se, a onda... Onda smo ponovo počeli da se jurimo, ali ovoga puta... uz stepenice.
   Sećam se bola koji je prostrujao mojim telom kada sam se sunovratila niz te stepenice, kojih iz sadašnjeg ugla gledano nije bilo puno, ali tada... Tada je svaki stepenik za mene bio kao bezgranično dugo trnovito polje preko koga treba preći bos.
Plakala sam. Mama je izletela iz kuće čudeći se šta mi to radimo napolju kada bi trebalo da smo u svojim krevetima. Dotrčala je do podnožja stepenica i uhvatila se za glavu videvši nešto krvi na mom potiljku.


  Stepenice su postale moj najveći strah, bilo one obične koje morate sami prepešačiti, bilo one pokretne na koje me je i sam pogled užasavao. Dugo nisam želela ni da im priđem, a kamoli se uz njih popnem, dugo su me roditelji nosakali uz stepenice kako bi me uopšte uveli i izveli iz kuće, a ja sam svakog puta, dobro stegnutih kapaka čekala da mi oni kažu 'Otvori oči, nema više stepenica'.
  Ali jednog dana sam ostala sama kući sa bakom. Rekla sam joj da ću se popeti na sprat kako bih donela lutku, a ona očito nije čula šta joj govorim, te je samo klimnula glavom ne znajući da će njena unuka pokušati da prevaziđe svoj najveći strah. Stala sam pred te stepenice i pogledala u njih čvsto stežući vilicu.
  Mogla sam ja to. I želela. Korak po korak, sve vreme se čvrsto držeći za ogradu, moja stopala su se ispela na vrh stepenica. Moje ruke su drhtale, a ja sam bila šokirana. Uspela sam! Jedno petogodišnje dete je uspelo! Prebrodilo je svoj strah!
 
  A ako sam mogla ja, možete i vi! Recite sebi da to nije ništa strašno, nasmejte se sebi u ogledalu i recite kako ćte biti jedna mnogo bolja i ispunjenija osoba ukoliko vas strahovi ne sputavaju, pa šta god oni bili. Verujte da za sve postoji rešenje!


  Ovo je bila moja priča koja predstavlja odgovor na STOGGER izazov koji je osmislila divna devojka sa bloga Bloomy, a pornta cele priče jeste da sa svojim čitaocima podelite neki zanimljiv i poučan događaj iz svog života.  Nadam se da sam i uspela to da učinim.♥


 Instagram: @marsyly
E-mail: marsapetojevic@gmail.com

You May Also Like

15 коментара

  1. Jooj, ovo je stvarno predivno. Stvarno si odlično ovo napisala. Jako mi se dopadaju ovi postovi sa pričama koje su na prvi pogled bezazlene i obične, ali nose tako jako pouku. :)

    http://introverted-dreamer.blogspot.rs/

    ReplyDelete
  2. Marijana draga, bas si se raspisala ali ja sam zaista u potpunosti uzivala u postu. Ja sam post na ovu temu Stoggera davno pisala, tako da mi je bilo bas zanimljivo da citam.

    Gotičarka

    ReplyDelete
  3. Kako divna priča,i drago mi je šo si prevazišla svoj strah.I mop pas Beni se plašio stepenica,ali prevazišao ga je na malo teži način. :D
    Bukvalno sam ulazila na blog samo kako bih videla da li si ti izbacila neki post,i da me oraspoložiš malo sa stvojim divnim slikama i pisanjem...svaka čast!
    http://natalijabeauty.blogspot.com

    ReplyDelete
  4. Odličan post!
    Svrati; https://eniiway.blogspot.hr/

    ReplyDelete
  5. Odličan post, draga moja! :) ♥
    Tvoja priča nosi jaku poruku i sigurna sam da ćeš nekoga motivisati da prebrodi svoj strah. :)
    Super je ta ideja oko Stoggera, čitamo baš dosta zanimljivih pričica. :)

    LITTLE BOX OF HAPPINESS

    ReplyDelete
  6. Divna prica draga moja,ovaj tag je svakako jako zanimljiv <33!Ja sam se kao mala plasila mraka ali sam to jako brzo prevazisla <33!Diivno draga,fotke su savrsene!!

    ReplyDelete
  7. Hvalaaa tii punoo <3 <3 <3 <3
    Odlično si ovo napisala,nisma znala da si smotana mislim nisam te tako zamišljala hahaha :)
    Ali dobro,najbitnije je da si ti pobedila svoj tada najveć strah i nadam se da zbog toga laksše sad pobeđuješ ostale manje-veće strahove <3 <3
    Stvano jako doro pišeš i slike su p e r f e c t :) *-----------------*


    Boomy's Place

    ReplyDelete
  8. Stvarno imas prelep recnik i velike pohvale od mene za nacin na koji izlazes radnju tako da je svima jasna. Posto bi volela da budes pisac, mogu ti reci da akl jednog dana postanes, volela bih da procitam svaku tvlju knjigu!
    Znam da za dete tako male stvari u zivotu imaju veliki znacaj i strah. I meni se desavalo dosta toga cega se plasim ali uvek sam nalazila resenje da taj strah prevazidjem! Jos jednom divan post!


    bethanyismybae.blogspot.com

    ReplyDelete
  9. Cool stuff: DO
    Watch I loved like: D

    Follow me I follow you ?:)
    grlfashion.blogspot.com

    ReplyDelete
  10. Opet sam se vratila bloggeru, a i medjuvremenu, obavezno sam citala tvoje tesktove u autobusu na putu do skole. Ovaj post je divan, i stvarno si lepo ispircala sta ti se desilo. Svi mi prozivljavamo ogromne strahove, ma svakodnevno. Ali samo treba krenuti dalje. Jos jednom svaka cast!♥

    Na mom blogu je novi post #Devojka razmislja, pa pogledaj. :)
    worldarounyo.blogspot.rs

    ReplyDelete
  11. Imala sam sličan slučaj kad sam bila mala. Volela sam da radim gimnastiku, stoj, zvezdu, šta sve ne. Jednog dana sam odlučila da isprobam da vozim skateboard...niz brdo...jedući krastavac. I kako se to završilo? Slomila sam ruku. I od tada više ne smem da uradim zvezdu ili bilo koju gimnastičku vežbu :(

    girl-hashtag.blogspot.com

    ReplyDelete
  12. Drago mi je da si prevazišla taj strah, sigurna sam da svi mogu da prevaziđu i svoje. Sjajan post! ♥

    Blog: Misseslandy

    ReplyDelete
  13. Čitajući ovaj post imam osjećaj kao da nisam na bloggeru, kao da čitam neku knjigu u pdf-u, ja sam toliko zadovoljna tvojim pisanjem i moram priznati da ti pomalo zavidim na tome, kao i na umjetničkim fotografijama :D samo tako nastavi

    dnevnadozabloga.blogspot.com

    ReplyDelete
  14. Ovo je tako lepa prica, naizgled detijja, ali jako mi je prijala. Drago mi je sto si je podelila sa nama, a maloj Matijanu svaka cast na prebrodjenim strahu i hrabrosti! :D
    novi post:Teen Queen

    ReplyDelete