Više nismo isti

by - 28 February


  Gledam ih. Stara i dobro poznata lica sevaju preda mnom. Dugo se nismo videli, dugo nismo razenili po koju reč. Dugo nismo zajedno pripremali puškice za testove i sedeli na školskim stolovima po sveskama ispisujući imana omiljenih glumačkih parova. Mnogo je vremena prošlo, a ja ne osećam ni najmanje radosti što ih vidim. Nisam uzbuđena. Ne osećam se loše zbog toga, šta više. Ne osećam kako mi srce u grudima kuca i kako se radujem njihovom društvu. Vreme prolazi. Mi sedimo zajedno. Gledamo se i gledamo i gledamo.

  Niko ne progovara, a ja kipim u sebi pitajući se šta to tražim u ovoj skupini. Neko pali cigaretu. "Oho", msilim se, "Ovo je nešto novo."  Ipak, i dalje svi ćute dok se oko nas kovitla dim. Ovo je moje bivše odeljenje. Ovo su ljudi sa kojima sam dala svojih osam godina i koji su meni dali svojih. Prolaze minuti. Ja ključam, noge mi se trzaju. Ne mogu više. Ustajem. Pozdravljam se. 'Zašto sam dolazila?', pitam se. Vodim psa kod veterinara, kažem im. Suze mu okice. Verovatno ima konjuktivitis, pravdam se još malo i iako je nedelja, i iako svi znaju da veterinar nedeljom ne radi, niko ništa ne govori. Klimaju mi glavom. Ja odlazim.


  Praznina, jedino je što osetim kada stignem kući. I još praznine. Šest meseci učinilo je svoje. Šest meseci učinilo je da postanemo stranci koji se ne pozdravljaju u prolazu. Šest meseci učinilo je da zaboravimo imena i glasove jedni drugima, a meni... meni to ne smeta. Ne čeznem za njima. Ne čeznu ni oni za mnom. Ne marim za njihove osmehe ili pak suze, ne mare ni oni za moje. Nikoga od nas nije briga. Nikome nije stalo da se sagne i potapše te po ramenu, a zašto i bi? Vreme je učinilo svoje, kako to obično i biva. Vreme nas je zatrpalo s u sećanja, u naše živote donelo nove ljude, nekima donelo osmehe, a nekima suze.

  Ja sam srećna. Srećna sam zbog rastanka koji sam još onog davnog juna prošle godine imala sa svojom osnovnom školom. Šta znam, nije mi teško pao i dok su drugi ronili krokodilske suze (većim delom lažne), ja sam ih samo gledala. Zaboga, još onda sam znala da će biti ovako! Zašto bih tad plakala kada sam znala da kroz samo par meseci više nećemo moći međusobno da se prepoznamo? Zašto bih plakala kada znam da ni jedno od naših klinačkih prijateljstava nije bilo pravo? Čemu suze kada one nisu izlaz. Zato se smejem. Smejala sam se tada, a smejem se i sada. Oh, taj divni smeh, to divno oružje koje svaka osoba poseduje. Oh, to ubojito oružje koje tera svaku nedaću s praga.


  Promenili smo se, objašnjavam sebi. Ne svi, ali većina svakako da. Neki žele da što pre odrastu, da osete čari "mladosti", kako je zovu, a ja samo želim da još uvek budem obično dete. Šta fali tome? Šta fali šolji mleka umesto cigareti pre odlaska na spavanje? Šta fali da i dalje krišom jedem plazmu i mleko skrivajući se od roditelja ili da svake večeri odgledamo film sa bratom, sestrom, mamom ili tatom? Odgovor nemam, ali tešim sebe: Budi dete. Maso, budi onakva kakva sebi odgovaraš, jer ukoliko nije tako... pa kuda onda sve ovo vodi?U čemu je onada poenata? Ima li je uošte?  Ne dozvolite da vas drugi menjaju, budite onakvi kakvima sami sebe činite srećnima.





Instagram: @marsyly
E-mail: marsapetojevic@gmail.com



You May Also Like

16 коментара

  1. Baš si me ostavila sa čudnim i pomešanim emocijama nakon ovog posta. Ove godine završavam osmi razred, i ne mogu da kažem da sam baš u najsjajnijim odnosima sa ostalima iz mog odeljenja. Opisala bih to kao - podnošenje. Svesna sam da će i sa nama biti ovakav slučaj nakon nekog vremena, ali osećam se čudno što sam u stvari potpuno ravnodušna prema tome.
    Tako da, razumem te u potpunosti. I kao i uvek, post je sjajno napisan.

    Introverted dreamer

    ReplyDelete
  2. Ne znam zaista šta bih napisala, mada slažem sa Danicom, nakon ovog posta emocije su mi pomešane. Ne znam kako će biti kod nas, jer se zaista odlično slažemo i uvek smo tu jedni za druge. Slike su divne<333

    ReplyDelete
  3. Potpuno se slažem. Iako sam još osnovna, već počinjem primjećivati razlike na svojim kolegama iz razreda. Pogotovo to što si rekla za cigaretu, moji još ne puše, ali par cura ima dečke, tako da mi je to sad gadljivo i nije mi uopće jasno kako one mogu misliti da su spremne za dečka. Tako su nezrele! Pa ipak, kada se jednoga dana udaljimo i pođemo svaki svojim putem, bit će mi žao, jer su oni bili razred s kojim sam provela osam godina svog života, svaki dan su me nasmijavali nekim svojim šalama i biserima i pokazali mi kako se netko koga si poznavao tako dugo može iznenada promijeniti, ne ostavljajući nikakva traga prijašnjeg sebe, koji je po mom mišljenju bio daleko bolji. Ali pa, ah, valjda je to normalno. :)

    ReplyDelete
  4. Uh , priznajem da su me dotakle tvoje reci. Toliko istine u ovom postu! Sa nekim osam godina delis klupu , olovku , uzinu i posle par meseci ne budete nista do stranci. Ali kao sto ti kazes - vreme ucini svoje. Dopada mi se sto si dovela svoj blog na visi nivo u poslednje vreme. Zaista uvek imas kvalitetne postove :)
    http://mojnacindaletim.blogspot.rs/

    ReplyDelete
  5. SVakim postom me sve više i više oduševljavaš. Klinačka prijateljstva iz osnove škole, spletke i sabotaže i ogovaranja... Ne verujem da bih ikada više želela da se vratim tu. Odličan post ♥

    Die with memories,not dreams

    ReplyDelete
  6. Ovo je toliko predivno napisano! Jako je žalosno to što ste proveli osam godina zajedno i prosto mi zvuči nezamislivo da ja posle devet godina poznavanja nekog sa kojim sam provodila najviše vremena u detinjstvu za koju godinu prođem kao pored magle. Jako mi je žao što je tako. Ja imam još godinu dana u osnovnoj ali na neki način mi nije žao da je napustim jer predpostavljam da će biti tako. Odličan post i još lepše slike!


    http://bethanyismybae.blogspot.com/

    ReplyDelete
  7. Vecina njih živi u iluziji da će se savršeno družiti sa starim društvom iz osnovne,ali samo nekolicina uspe.Svi se kao vole i slažu,a posle samo par dana ni ne jave ti se na ulici.Lepo je što te to ne potresa,ja se sa par njih stalno vidjam a ostale samo srećem ❤❤!Divne fotke draga!!

    ReplyDelete
  8. Isto je tako bilo i sa mnom, samo sto sam ja zavrsila srednju u junu, sada se niko ne poznaje na ulici, ljudi su postali prazni, ne znaju da uzivaju u malim stvarima, u trenucima.. Sada cekam godinu dana od mature, mozda se i okupimo, mada nema od toga nista..
    Ahh lepa moja, sta vise da ti pricam kada sve znas, znas da su tvoji postovi odlicni, i ja sa velikim uzbudjenjem cekam svaki tvoj novi post, mozda ponekad ne ostavim komentar ali citam, pratim <3 <3

    ReplyDelete
  9. Naježila sam se! Divno napisano, Marso! Uskoro će godinu dana od kako smo završili srednju školu i ne mogu da verujem da je vreme toliko brzo prošlo. Za razliku od društva iz osnovne, sa kojim se vrlo slabo čujem, a još slabije vidim, ostala sam u stvarno sjajnim odnosima sa skoro svim osobama sa kojima sam se družila u srednjoj. Valjda smo stariji, valjda su prijateljstva koja smo tamo stekli jača, šta znam... Nadam se da ću kroz nekoliko godina moći isto ovo da kažem, a ne da pišem na sličnu temu. Nije mi žao što se sa nekim ljudima više ne čujem i ne vidim, ali bilo bi mi žao da prekinem kontakt sa osobama koje su mi stvarno važne. :)

    ReplyDelete
  10. Tvoji postovi su odlični! Razlikuju se od drugih i to mi se najviše sviđa :D

    http://catherinehere.blogspot.hr

    ReplyDelete
  11. Ubila si me ovim postom. Prosto ne znam sta bih rekla... Skidam kapu! ♥
    http://forgirlsonly-ofg.blogspot.rs/

    ReplyDelete
  12. Predivan post, draga. Jako lepo napisano. Jako mi je žao zbog tvog bivšeg odeljenja, ali opet sam srećna što si počela novo poglavlje života. Još ne žudim da budem odrasla, želim da zauvek budem dete. I kad odrastem, tešiće me činjenica da sam još uvek nečije dete.

    Novi post je na mom blogu: laAdda

    ReplyDelete
  13. :)

    Nemoj se iznenaditi ako ti u budućim postovima (kao u ovom) budem ostavljala samo smajli u komentaru, jer znaj da time pokazujem svoje oduševljenje i da zaista ne znam šta bih dodala. Bravo!!!

    ReplyDelete
  14. Skroz sam nekako, pa nemam pojma, bez reči. Ja verovatno i pola ovoga ne razumem, jer sa tzv. drugovima iz razreda nemam niti sam ikad imala neki kontakt,te ne verujem ni da će mi teško pasti taj rastanak a ni izigravanje stranaca kasnije. No, ovaj tekst gore. Sve što si gore napisala, tako je emotvno i tako nekako nemam pojma, prazno. Ne znam, sve me nekako asocira na to da se ljudi menjaju, da jednostavno ne možemo očekivati da neko ostane takav kakvim smo ga nekada ostavili, da vreme čuda čini, da jednostavno možda malo i prebrže odrastamo. Ali ti nemoj, divim ti se, Marso. Kako zbog te pozitive tako i zbog toga što pokušavaš ostati dete, ja nisam takva i iako se trudim bit' mnoge se stvati pojavljuju koje mi to ne dozvoljavaju. Ali ti jesi, i zato si svima nama draga i zato svi rado svratimo do tvog bloga !


    alijindnevnik.blogspot.com

    ReplyDelete
  15. Jako lijep post. Pronašla sam se u svakoj riječi posta i situacija mi je i više nego poznata. Usput, dala si mi ideju za jedan od mojih nadolazećih postova. Hvala ti. :)

    ReplyDelete
  16. Iskreno, tuzno jw to sto se nakon samo par meseci ponasamo kao susti neznanci, ali ako malo bolje razmislimo, to smo i proteklih osam godina i bili. Jedini smo tada bili prinudjeni da se vidjamo svakodnevno, a sada to nismo. No ipak, lepo je u srcu cuvati uspomene i secanja na vremena koja su prosla, koliko god ona danas bika drugacija i promenjena. :)
    Post me je oduvao sa nogu, a slike pogotovo! ♡
    Teen Queen

    ReplyDelete