Džeparenje na gradskim ulicama

by - 20 April


  Na ulici, u autobusu, u parku, kafiću, na nekom javnom skupu - svuda ima njih- džeparoša. Ne znam imate li iskustva sa ovim delom građana naše države, ali ipak smatram da bi o njima dobrano trebalo da se raspitate i proširite svoja znanja kao i iskustva, jer, kada vas slučajno zadesi ovakva situacija prosto morate znati šta i kako preduzeti.

  U zadnjih godinu dana, baš su me zadeslile dve neprijatne situacije ove vrste- prvom prilikom bila sam krajnje prevarena i nasamarena, dok sam drugog puta znala kako reagovati i šta učiniti. Što će reći, na greškama se najbolje uči, ali ipak, potrudite se da učite na tuđim greškama,jer iako se lekcija lakše pamti kada njene posledice osetite na svojoj koži, one su često veoma neprijatne i jako, jako stresne.

  Moje prvo iskustvo sa džeparošima bilo je prošlog juna, taman par dana nakon moje male mature kada sam mirno ležala kod kuće po jednom divnom sunčanom danu i čitala knjigu, umesto da učim za prijemni koji je nastupao kroz par dana. Ipak, tog dana me je drugarica pozvala i zamolila da zajedno odemo do grada- da se malo prošetamo, vidimo šta ima, šta se po gradu dešava, kakve su nove kolekcije u našim buticima. Kako mi je taj dan bio kao stvoren za čitanje knjiga i ispijanje čaja, bilo je zaista teško namoliti me da izađem iz kuće, ali nakon nekoliko minuta i obećane limunade, ipak sam se nakanila da odem u šetnju po predivnom sunčanom danu. Ipak, taj dan očito nije bio suđen meni i šetnji. Poznata kao osoba koja stalno nosi rančiće umesto torbica, ovaj deo aksesora ponovo se našao na mojim leđima, a moj tadašnji telefon (kojim su napravljene sve fotografije na mom blogu u periodu prvih 6 meseci 2016. godine)bio je stavljen, naravno, u džepiću koji najviše štrči: Ma daj, tata, neće meni niko dirati telefon ovo je siguran grad, a iz džepa mi može ispasti!, rekla sam tog dana tati pre nego što sam izašla iz kuće, a on mi je odvratio: Ukoliko izgubiš taj telefon, znaš da novi nećeš dobiti. I naravno, naivno dete se na to nasmejalo i izjurilo iz kuće hrleći u zagrljaj lepom danu i šetnji sa drugaricom.

  Dve devojčice su tako izašle iz austobusa u samom centru grada. Ušle u Skroz dobru pekaru, kupile limunadu i buhtlu sa džemom, napravile neke lepe fotografije hrane i izašle iz pekare uvukavši se tako u ogromnu gužvu koja se napravila na semaforu. Devojčica, ona mala prlava, koja se inače zove Marijana fotografisala je tako zgrade oko sebe, a onda ćušnula telefon na ono dobro poznato mesto u rancu i nastavila da čeka na semaforu. Parminuta kasnije, devojčice su ušle u Knez Mihajlovu, a Marijana je poželela da fotografiše još neke od zgradica koje su joj krasile vidokrug- Nema lepšeg mesta u gradu od ove predivne ulice, mislila je Marijana, a onda je rukom posegla u džepić na rancu. Nema telefona. I tada je počela histerija. Preturaj po rancu- nigde ga. Majo, zovi me- broj nedostupan. Traži telofon u svakom džepiću-ponovo ništa. I tada, naravno, počinje plač. Svakako, ovako nešto nije vredno suza (kao i sve drugo u vašem životu, ali naravno, prvi refleks koji imate u datom trenutku upravo su suze, jer, šta biste drugo kada vam je neko na semaforu "marnuo" telefn koji je bio poklon vaših roditelja za sjajn uspeh u školi?).


  Druga situacija u kojoj sam se našla na meti džeparoša bila je prošlog novembra kada sam sa mojom Ađi šetala Vračarom u potrazi za kafićem čiju smo lokaciju zaboravile (zapravo je pravo čudo koliko toga saznaš o svom gradu tumarajući tako ulicama). Išle smo nas dve tako ulicom i šetale se zavirujući po svakom ćošku ne bismo li naletele na traženi kafić. U jednom trenutku, kao oprljena, ja se okrenuh -Boga pitaj zašto i kakav je to refleks bio- i ugledah malo klinče, ne starije od sedam/osam godina- kako je svoju ručicu zavuklo u džep Ađinog ranca dok ga je na par metara razdaljine pratilo dvoje malo starijih klinaca- reći ćemo mojih godina. Šok, eto šta je to bilo za mene. Povukoh ja Ađi za ruku, odvedoh je u starnu, a onda me gleda onako čudno, u fazonu: Šta ti je, Marso?, a ja joj kao pogledom objašnjavam šta se dešava okrećući se ka onom klinčetu koje tek što je izvuko ruku iz ranca razočarano što ništa nije našlo. I ona tako skida ranac i sama shvatajući šta se upravo desilo, pa ga onda zakopča, dok ono troje nastaviše niz ulicu kao da se ništa nije desilo. Srećom, u njenom džepiću nije bilo ničega do beležaka iz fizike, ali ponovo, to samo pokazuje koliko oprezni morate biti i koliko račna morate voditi o onome što držite otvorenih šaka i prikazanog gradu.

  Možda i vi mislite, isto kao što sam i ja mislila, da živite u poštenom gradu. Da, kamo sreće da je tako. Pa opet, neko će reći: Moraju i ti ljudi od nečega da žive, isto kao što moraš i ti. Naravno da treba da žve od nečega, ali džepariti druge ljude svakako nije pravi način. Možda su naši roditelji ili mi sami za to nešto radili jako dugo trudeći se da nam to i obezbede. Ukrasti od nekoga nešto gotovo je isto kao i oduzeti mu trud koji je uložio u stavranje toga, omalovažiti ga i ostaviti porazenog. Eto, od onda, iako je slučaj sa telefonom prijavljen policiji, od mog telefona ni traga ni glasa. Kakav crni IMEI kod, danas se gotovo u svakom servisu za telefone on može otkoniti, bez ikakvog pardona- serviserima se to isplati, naravno.


  Vodite računa o svojim stvarima, držite ih negde uz sebe, negde gde neko neće zavući svoju ruku, gde se osećete 'bezbedno', jer prosto, nije vam u interesu da budete oštećeni. Stoga, svaki džep koji štrči, koji je negde istaknut ili lako dostupan ispraznite ili makar u njega ne stavljajte ništa do nekog papirića ili kutijice žvaka. Novčanik, telefon ili slične vredne predmete uvek držite tako da budu bezbedni, jer eto: nije ovo toliko bezbedan grad.

Instagram: @marsyly
E-mail: marsapetojevic@gmail.com



You May Also Like

3 коментара

  1. Zaista mi je žao zbog tvog teleofona. Na svu sreću ja nisam imala takvo iskustvo, jer živim na selu i ovde je, bar ja mislim bezbednije za neke stvari. Često idem u obližnje gradove, ali ni tamo mi se nije desilo takvo nešto. Ja bih 100% počela da plačem za svojim telefonom, jer bi mi bilo veoma krivo, i previše.

    ReplyDelete
  2. Ja srećom se nisam naišla nijednom u takvoj situaciji, živim u malom gradu gde džeparenje i nije često, ali opet se mora voditi pažnja o skupim i dragocenim stvarima. Baš mi je žao jer nisi našla telefon. Mada, policiju baš i briga. Moja drugarica kad je izgubila svoj i prijavila policiji, oni nisu hteli da ga lociraju, kao tužilac ne da. Ma daj. U svakom slučaju odličan post, koristan je. Sad znam da telefon treba uvek da držim na nekom dobrom mestu kad budem bila u Beogradu. :)

    Novi post Introvertna Holanđanka

    ReplyDelete
  3. Drago mi je što nisam imala ovakvih situacija. Vjerujem da u većim gradovima ima dosta lopova, a da bude sve gore oni su uglavnom veoma mladi. Žao mi je zbog tvog mobitela, ali te i razumijem što si u tom trenutku plakala, jer bih i ja xd nekako sam emocijonalno vezana za svoj mobitel, a i ne bih željela da iko vidi moje lude fotografije i dobije pristup svim mojim društvenim mrežama, jer sam na mobitelu uvijek prijavljena. Sve u svemu divna tema za post, ostaje samo nada da će se ovo, ako ništa barem smanjiti

    Delilah's Stories

    ReplyDelete