Zlostavljana

by - April 27, 2017


  Često je plakala. Svake večeri, reklo bi se, a to je, u najmanju ruku, bilo zbog tebe... i njega... i nje... i onog mangupa iz zadnje klupe koji joj je pre par dana slomio kišobran, jer eto... mogao je. I to njeno često vremenom je preraslo u svakodnevno, stalno. U početku je plakala kada je bila sama, kada niko ne bi mogao da nazre njen bol i njenu patnju, kada niko zbog toga ne bi mogao da je osuđuje. Ipak, kasnije više nije marila. Prosto, nije mogla.

  Plakala bi pred svima. I pred onima koje zna i pred onima koje ne zna. Pred onima koji su je voleli, mada su isti bili retki, i pred onima koji su bili gavni krivci za njeno stanje. Plakala je jer nije mogla da se obuzda, da smiri svoja osećanja i natera svoju dušu na mir. Bio joj je potreban neko da je umiri, da joj kaže da je tu za nju, da na njegovom ramenu može plakati, da će on biti tu da njene suze razume. Čekla ga je- njega, tog nekoga, a on se, ipak, nije pojavio. Niti će, misllila je.

  Uvrede su se množile, rasle, bivale sve veće i sve bizarnije. Postajale su sve zlonamernije, a slomljeni kišobran prerastao je u plavu masnicu na njenom ramenu, a kasnije i još jednu na vratu. Niko je, zapravo, nikada nije pitao šta je to, otkud je, a ona sama nije imala snage da kaže, da se izbori za sebe i pokaže svetu da ona to može, da u njoj postoji to nešto, što je može izbaviti iz briga i suštinskih prblema.


  Nenji roditelji, dvoje finih poslovnih ljudi, nažalost su veoma retko bili kod kuće, sa njom tako ne provodeći dovoljno vremena da bi ona u njih imala dovoljno poverenja, da bi mogla da im poveri svaku svoju brigu i da sa njima otvoreno porazgovara. Smatrala ih je drugarima, ali ne i prijateljima, osbama koje u njenom životu imaju suštinski značaj, jer, jednostano rečeno, oni nisu bili tu. Nisu je gledali kao što su je gledali nekada davno dok je bila mala. Nisu je vodili na piknike ili u nabavku, nisu joj više kupovali sladoled posle škole i nisu imali vremena da slušaju o njenim dobrim ocenma. Samo bi klimnuli glavom, a na jenom telu pojavljivalo bi se sve više i više modrica.

Šta je ovo?!, upitao bi mangup iz poslednje klupe. "Lepotca je kupila novu haljinicu?" Onda bi joj prišao, grubo je uhvatio za zglobove i povukao sebi u naručje. Ona bi se otimala, trudila se da pobegne, da odagna osećaj krivice koji joj se nakupljao u želucu, ali šta god ona činila i koliko god glasna bila dok bi zvala u pomoć, on bi samo pojačavao stisak i ne skidajući svoje šape s nje. Pitate se šta su ostali preduzeli povodom toga, pitate se zašto joj niko nije pružio ruku spasa? Nije ih zanimalo, reklo bi se. Nisu znali šta se krije iza tih modrica, iza staklastih očiju umrljanih suzama, iza  tužnog pogleda i kratke kose vezane u neuredan rep. Nisu znali šta se krije iza maske mirne devojčice, dobre učenice, uzorne ćerke. Nisu znali zašto je svakog dana sve više i više pudera na njenom licu, nisu znali, pa su je stoga još više osuđivali. Stavljaš puder špatulom, zar ne?, pitali bi je, a ona bi okrivljavala sebe, jer durugog krivca nije videla, jer se plašila da progovori misleći da će njen bol tada postati još veći.

  Na kraju su je roditelji zatekli kako sedi na podu svoje sobe žileta zarivenog u pregib svoje desne ruke. Zatekli su je kako na izisaju gleda kroz prozor, pogleda uprtog tamo negde daleko- ka mestu ka kome se njena duša upustila, ka mestu na koje će uskoro pristići.


 Dragi roditelji, čuvajte svoju decu. Pzite ih, ne dozvolite da vam posao bude preči od njih, da ih zapostavite i na njih zaboravite. Svakog dana provodite vreme sa njima, pružajte im ljubav i prokljuvite šta se to krije u nihovim glavama. Dragi vršnajci, ne činite ono što ne želite da bude učinjno vama. Ne sejte mržnju, jer kada shvatite da ste vi možda krivi za smrt neke osobe, vaš život se iz korena menja. I da, zapamtite da je prošle godine u našoj državi čak 1000 mladih diglo ruku na sebe.



Instagram: @marsyly
E-mail: marsapetojevic@gmail.com



You May Also Like

9 коментара

  1. Kako me ovo podsjeća na 13RW. :( Predivno si ovo napisala, Marso!

    http://lifella2.blogspot.com/

    ReplyDelete
  2. Ja plačem... Bukvalno :'(

    P.S Imaš nekoliko slovnih grešaka, ali to ne umanjuje emotivnost teksta :(

    ReplyDelete
  3. Savršeno napisano, baš mi je probudilo jake emocije. U poslednje vreme baš dosta razmišljam na tu temu (zahvaljujući seriji :) ) i koliko se zapravo dece oseća ovako. Slažem se da bismo svi jednostavno trebali da obraćamo više pažnje na ljude oko sebe i njihova osećanja jer nikada ne znamo kako jedna naša reč utiče na nečiji život. Predivan post! ♥♥

    ReplyDelete
  4. Bukvalno si me rasplakala... Deca umeju da budu više nego okrutna, a 'male' stvari za nekog mogu da budu i više nego velike. Kada se tu doda i nerazumevanje okoline, svet za odredjenu osobu postaje zaista nepodnošljiv...

    ReplyDelete
  5. Da kažem da mi je svejedno, lagala bih. Da kažem da plačem, lagala bih. Ali kad bih rekla da sam zatečena, mislim da je to jedino što trenutno opisuje moje stanje. Ja..jednostavno ceo ovaj opis, ubij me ako nisam imala osećaj da si ti, Marso, ušla u moj život i preslikala ih ovde. Jer ovo gore..moj je život iz neke drugačije perspektive. Međutim, ja.. pa ja sam ova devojka koja se otimala, vrištala, molila, a koju drugi nisu hteli čuti, ili su možda čuli ali nisu jednostavno hteli reagovati. Ivo Andrić je rekao da čovek ne priča o zlu koje u njemu razara, jer se ono ne vidi, ali i kad dođe čas da se ono prevali na površini, ljudi ga opet neće primetiti, jednostavno će reći - smrt. Jer ni ne slute koliko moćni i veliki, tako tiho, a opet jako i glasno u sebi, umru..
    Nije da nisam, htela sam. Ali da, Marso, treba posebna snaga jednostavno zariti taj žilet dovoljno duboko, uzeti dovoljnu količinu lekova.. treba snaga sama sebi oduzeti dah, oduzeti budućnost, sve za śto smo živeli.. ali sa druge strane, smrt je prekid svega. Svih mogućih osećaja, ali i prekid postojanja.. tako da, ne. Svako ko to uradi, nije kukavica, već dovoljno hrabar..ili dovoljno povređen da bi borbu protiv svega i nastavio.
    1000 života, 1000 budućih profesora/doktora/ekonomista/fudbalera.. 1000 budućih roditelja, nečije dece, nečijih nada.. i isto toliko debila, isto toliko nedefinisanih likova koji su dovoljno bili zli da bi iste one naterali na to..
    Jedno imam za reć samo, dok nastavnici, direktori, i svi mogući ostali, samo nemo stoje, pričaju da je sve to deo odrastanja..deo nečega normalnog, ove će ih godine biti i duplo viśe..a to je nedopustivo !
    Divno draga moja, divno!

    alijindnevnik.blogspot.com

    ReplyDelete
  6. Ja stvarno ne znam sta da kazem, ti me odusevljavas iz posta u post!
    Bacila si me u razmisljanje, ja sam bila jedno vreme maltretirana od strane sada bivseg decka, te modrice su prosle, ni njega vise nema u mom zivotu zahvljujuci mojim roditeljima, ali strah da ga sretnem na ulici je i dalje prisutan. Imam sada decka koji me voli, postuje i drzi kao malo vode na dlanu ali i dalje je tu strah, iako se on kune da me nikad nece povrediti. Mada, sve prolazi, procice i ovaj osecaj. Ahh kako mi se znoje dlanovi dok kucam ovo, uff, nikad nikome nisam napisala ovo, a mozda bi trebalo da ispricam svoju pricu na svom blogu. Svaka cast Marso <3

    ReplyDelete
  7. Ja također nemam što da kažem... jednostavno, toliko si emotivno ovo prenijela na blog da ne mogu a da ne komentiram. Stvarno ti se divim koliko si ti divna i hrabra da ovo napišeš. Zlostavljanje je stvarno jako ružno, ma poneki komentar tipa "Glup si" može nekoga dovesti do onoga što si napisala; žileta. Strašno je biti roditelj djetetu koji ne znaju što ono proživljava, a onda ga zateči tako, bez duše...
    No comments...
    Novi post -> This Is My Life

    ReplyDelete
  8. Draga Marso, ovaj post me je toliko dirnuo, toliko je emotivan, mislim da mnogi neće ostati ravnodušni nakon pročitanog, a tvoja pouka iz ovog teksta je najjača od svega navedenog. Svaka čast na hrabrosti, mnogi se ne usude pisati ovakve postove. Čitajući post u mislima mi je sve vrijeme bila serija '13 reasons why' za koju si vjerovano čula i upravo ovo adolescentno neprimjerno ponašanje, te fizičko i psihičko zlostavljanje dovodi do onog najgoreg. Preporučujem ti da pogledaš seriju ako već nisi, a post je zaista fantastičan

    Delilah's Stories

    ReplyDelete
  9. Nemam sta puno reci, mislim da su gornji komentqri sasvim jasno opisali kako ke ovaj post predivan i kako otavlja ljude bez teksta. Slasem se kako ke strasno kako deca mogu i koliko da budu okrutna i sebicna, i do cega sve jedna 'decija igra' moze dovesti. Zaista potresno,
    a kruvaca je mnogo za razne posledice koje se dogode.
    "Teen Queen"

    ReplyDelete