Blog

Slučajnost ili ipak ne?

May 12, 2017


  Pre par meseci baka mi je dala jednu od svojih najdražih knjiga iz mladosti, delo pod nazivom Moja Afrika. Ipak, iako sam imala veliku želju da pročitam spomenuto delo, od njega me je oduvek odlvačila činjenica da je napisano ijekavicom. Iz nekog razloga smatrala sam da bih u potpunost izgubila nit govora čitajući štivo spisano drugim dijalektom (kao da to već ne radim u dovoljnoj meri).

  Međutim, dok sam se pre par dana vraćala kući iz škole, na prazno sedište kraj mene u autobusu je sela jedna riđokosa devojka, a onda iz svoje torbe izvadila jednu podeblju knjigu, kad gle čuda, na koricama ispisano: Moja Afrika.

  Kada sam tog dana stigla kući odmah sam otvorila svoju vitrinu sa knjigama i potražila naslov potpisan imenom Karen Blinksen. Požutele korice mirisale su na starost, ono vreme kada je moja baka bila mlada, a cela scena je podsećala na neko filmsko prisećanje o starim događajima, misterioznoj devojci u autobusu i još misterioznijoj knjizi u mojoj vitrini.


  Karen Blinksen, pročitala sam još jednom ime autorke i zapitala se šta ja to zapravo znam o njoj, njenim delima i onome što je stvarala.  1968. ispisana je godina izdanja. Zapitam se da li je knjiga tada bila izdata po prvi put. Zapitam se ko su dvoje mladih koji prilikom zalaska sunca sede na afričkoj livadi na samim koricama knjige.

  Najednom me prožme neisušna želja za spoznajom. Da saznam o samoj spisateljici: ko je bila, kada je rođena, kako je došla na ideju da napiše ovu knjigu. Zatim se zapitam o čemu knjiga govori, kako je spisateljica došla do reči: Kada mi je bilo dvadeset godina, rekla sam sebi: što god se dogodilo, nikada neću postati spisateljica, ne želim se svesti na suhe mrlje tinte na papiru.

  I zato odlučim da saznam, pokupim neke nove istine, neke nove reči, neka nova otkrića. Otvaran Gugl. U polju za pretragu ispisujem: Karen Blinksen, Moja Afrika. Preda mnom se pojavi crno-bela fotografija Dankinje rođene davne 1885. Govori se o njenom teškom životu i njenom ocu koji je izvršio ubistvo kada joj je bilo samo deset godina. Govori se o dami koja se 1914. udala za svog daljeg rođaka barona Brora Bliksena sa kojim je nakon venčanja otišla u Keniju kako bi tamo osnovali plantažu kafe.


  Dok čitam svuda oko sebe osećam miris kafe, osećam miris oblaka koji nose toplu tropsku kišu. Osećam neku neverovatnu euforiju, nežnost koja me ispunjava, dubinu koja mi govori da smo mi ti koji kreiraju priču svog života. Otvaram prvu stranicu knjige i upuštam se u čitanje. Možda je napisana na ijekavici, ali to mi više ne smeta. Uživam u rečima ispisanim sitnim crnim slovima. Zamišljam Karen kako 1937. godine sedi za pisaćim stolom i plavom tintom ispisuje reči na mekoj hartiji. Zamišljam je kako godinama kasnije to isto radi na mašini za kucanje. I tada shvatam:

  Ništa nije slučajno. Nije slučajno bilo sresti devojku u autobusu, videti je kako čita isto izdanje knjige koje je meni baka poklonila pre nekoliko meseci, ali koje se nisam usudila da pročitam. Sve ima svoj razlog, sve nas nčemu navodi, tera nas da razmišljamo, da saznajemo, da bivamo bolji i učeniji ljudi. Stoga, ne uzimajte stvari zdravo za gotovo, jer sve ima svoje razloge bivstvovanja, pa tako i kratak pogled a devojku u autobusu.


Instagram: @marsyly
E-mail: marsapetojevic@gmail.com


You Might Also Like

3 коментара

  1. Kao i uvijek, oduševljavaš svojim postovima!
    Vrh, vrh, vrh! ♥♥♥
    IvaFashionDiary

    ReplyDelete
  2. Nikada nisam vjerovala u slučajnosti, vjerujem da sve što se dešava ima određenu svrhu i razlog. Drago mi je da te djevojka iz autobusa podjsetila na knjigu i kojoj trenutno uživaš ;)

    Delilah's Stories

    ReplyDelete
  3. Savrsen post draga moja, predivno! Potpuno se slazemo, uzgred i meni je mama poklonila neke knjige koje cekaju letnji da bi bile procitane <3!

    ReplyDelete