Tamo gde duga počinje

by - May 31, 2017


Često sam se kao mala pitala kako mogu uhvatiti dugu, kako mogu stići do njenog početka ili do njenog kraja. Takođe me je jako zanimalo koja je njena strana zapravo početak, a koja kraj. Imala sam toliko pitanja posvećenih ovoj pojavi, a da ni na jedno nisam znala odgovor. Želela sam da vidim ćupove sa blagom u kojima se spajaju nebeska i zemaljska sila, da vidim malog vilenjaka koji ih čuva. Želelela sam da doživim bajku koja se doživljava u svakom crtanom filmu, da budem njegova glavna junakinja, da budem ona koja radnju kreira i o svemu odlučuje. To je, naravno, ono što sam želela, ali nikako nisam mogla ispuniti.

  Pre par dana, promenljivo majsko vreme počastilo nas je kišom i suncem gotovo istovremeno, a nebo nam je kasnije priredilo čudesni prizor duge, čudesni prizor spektra boja koje oslikavaju nebo, koje ga čine magijom samom za sebe. Sada sam malo 'porasla' saznala sam neke stvari- sada znam da ćupova sa blagom nema, znam da nema vilenjaka koji ih čuva, znam da nema početka i kraja duge, znam da je sve to samo puki privid.

Padala je kiša, a moj pas i ja smo izašli u šetnju. Sunce se spuštalo i prvilo magični zalazak osvetljavajući pšenične livade, kojih je u mom kraju na pretek, duga je iskrla na nebu, kao podsetnik. Podsetnik, kaže Biblija, podsetnik na savez boga i čoveka.



  Bog je poslao potop na zemlju kako bi iskorenio ljudsko nevaljalstvo. Kasnije je na nebo postavio dugu u znak primirja i kao znak da je nekada davno postojala nesuglasica među ljudima i Bogom. Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv čovek proliti, rekao je tada bog. Metnuo sam dugu svoju među oblake, da bude znak zavjeta između mene i zemlje.

  Verujem li u to? Ne znam. Možda. Ili možda ipak ne. Znam da ne razumem, ne shvatam, iako želim. Osećam se premladom da shvatim poentu sveta, neiskusnom, osećam se kao dete koje uči kako vezati perltlu, jer neke stvari prosto dolaze vremenom: kod nekoga možda ranije, kod nekoga kasnije, zato se stvari menjaju, nije li tako?

Želimo da shvatimo, da saznamo, tražimo naš ćup sa blagom i vilenjaka koji će nam po legendi doneti sreću, ali nam baš i ne polazi za rukom koliko god mi snage u to uložili. Ipak, ostaje nam da čekamo, da strepimo kako bismo videli šta je sledeće što će nas zadesti, sledeće što će nas usrećiti ili rastužiti. Jer, to je život, to je ono što proživljavamo sakog dana: dugu, onoga ko ju je stvorio (ili nije-jer još smo mladi, ne znamo u šta želimo ili ne želimo da verujemo).


Instagram: @marsyly
E-mail: marsapetojevic@gmail.com


You May Also Like

2 коментара

  1. Prelep tekst stvarno, svaka cast! Ja verujem da je tako bilo :))

    ReplyDelete
  2. I još jednom si me oduševila! U pojedinim trenucima ne znam kako da reagujem na tvoje tekstove - imam toliko toga što bih rekla, ali ne znam kako bih to formulisala u ovakvom komentaru. Ali ukratko, ta radoznalost i sumnja koju gajiš prema svetu, u tome se toliko pronalazim. Iako ni sama ne znam u šta verujem a u šta ne, trudim se da sve sagledam i delujem kako mogu u datom trenutku, ali sam sigurna da ću nekoj budućnosti na istu stvar/situaciju gledati drugačijim očima. Ali kao što i sama kažeš, ostaje nam samo da čekamo i vidimo šta nam budućnosti donosi :))

    ReplyDelete