Da li psujete?

by - June 08, 2017


  Danas baš naiđoh na jednu anketu pod nazivom Da li psujete?, a njeni ispitanici, mladi ljudi između 15 i 20 godina većim delom su odgovorili da je psovanje, jednostavno govoreći, njihov način života. Danas sa vama delim svoje mišljenje o ovoj temi, pa se tako nadam da ćete u ovom postu pronaći nešto zanimljivo.

  Da li psujete?-bilo je najvažnije pitanje ankete.

-Naravno.
-Gotovo uvek.
-Ne tako često.
-Nije li sasvim normalno psovati?

  To su samo neki od odgovora ispitanika, a na pitanje Zašto psujete? anketirani građani su odgovorili:
-Svi psuju.
-To je normalno!
-Navika!
-Tako lakše izražavam svoje mišljenje.


  Sasvim sam sigurna da među nama nema onih koji bar jednom nisu opsovali, jer je psovku katkad zaista teško izbeći. Autobus koji kasni dvadeset minuta, vaš pas koji vas budi svakog dana u cik zore, gužva u tramvaju, dugačak red za kasom, pismeni iz matematike sastavljen od dvadeset zadataka- ima li opštijih mesta za upotrebu psovki?

  Zainteresovana ovom temom, odlučila sam da na interentu pronađem mišljenja stručnih ljudi: Da li su psovke samo psovke ili nešto više od toga? Definišu li psovke našu ličnost? Da li su ljudi koji psuju inteligentniji?

  I dok neki članci govore o nepirikosnovenoj inteligenciji ljudi koji psuju, drugi ovu teoriju pak opovrgavaju pišući: Čovek koji psuje ne mora biti inteligentan, dovoljno je primera da se ta teorija opovrgne. Čovek koji psuje zapravo je onaj najneprijemčiviji društvu i onaj čiji rečnik nema dovoljno širok vokabular iz koga se mogu izvući dovoljno dobre i kvalitetne reči.


  Da li se slažem sa ovim?
 
    -Iskreno govoreći, psovke mi zaista ne smetaju, jer su, kao što možemo i primetiti, postale sastavni deo naših života i svakodnevnog funkcionisanja. Istina je da ponekad mogu biti zaista užasavajuće (i sami znate kakve sve psovke možemo pronaći u našem narodnom folkloru), ali mislim da smo se svi uveliko oglušili o njih.
   
    -Takođe smatram da je veoma važno u kakvom društvu se koristimo 'kočijaškim' rečnikom. Ne verujem da bi ni jedan profesor bio veoma radostan kada bi čuo svog učenika kako prosipa prostakluke po nečijim očevima, majkama, psima, mačkama, babama, dedama, delovima tela poput glave, oka, mozga, pa na kraju i "krvavog semena" i "mrtve majke" (što zaista zvuči užasavajuće).
 
   -Svakako, mislim da neke od ovakvih psovki koristimo gotovo nesvesni njihovog značenja ili makar uopšte ne razmišljajući o njemu, jer, ako što svi možemo primetiti- psovke više nisu toliko uvredljivog karaktera, mada nekada znaju biti vrlo neprijatne, pogotovo ukoliko su upućene onima koji nisu pristalice istih.

  -Neko će se možda prisetiti one priče o psovkama koje je Vuk Karadžić uvrstio u Prvi srpski rečnik smatrajući da i one imaju jednoznačno pravo da se nađu na tako "uzvišenom" mestu, jer simbolizuju reči kojim se jedan narod koristi.
 Pristalic ove ideje zaista nisam, jer mislim da naš jezik ima mnoge druge lepše i važnije reči da ponudi svetu od gotovo besmislenih psovki (koje retko koji narodi izuzev balkanskih imaju), te se sa idejom o upotrebi psovki na takav način nipošto ne slažem.


Opšte mišljenje:
-I sama katkad znam da opsujem: namerno ili ne; ali se trudim da to radim što ređe, jer jednostavno ne volim zvuk psovk na mojim usnama. Ali iako sam apsolutno ranodušna prema "prostaklucima", mislim ni da ne treba preterivati. Ukoliko mene pitate, i ovde mora postojati neka granica: nemojte to činiti previše, jer ima i drugih načina da iskažete svoje misli.


Instgram: @marsyly
E-mail: marsapetojevic@gmail.com


You May Also Like

2 коментара

  1. Ovim postom se totalno slazem. I sama znam da opsujem, iako znam da to nije u redu. Ali se trudim da psujem samo u drustvu osoba kojima to ne smeta. Eto na primer, pred mojom porodicom i roditeljima u zivotu nisam opsovala, jer mislim da je to jedan od nacina da pokazem postovanje prema njima. Zaista fantastican post, za primer :D ♥♥

    ReplyDelete
  2. Odlična ideja za post, moram priznati da se ne bih složila s tim da osobe koje psuju, psuju jer nemaju dovoljno širok ili razvijen vokabular, smatram da je to više navika koju steknemo da udrđenim frustrirajućim situacijama reagujemo psovkom. Dok sam išla u osnovnu bila sam povučena i sramežljiva, ali me je srednja škola mnogo promijenila, pa su pale i prve psovke, ne mogu reći da je lijepo čuti kada neko psuje, ali kao što si i sama rekla to je postalo gotovo svakodnevno

    Delilah's Stories

    ReplyDelete