Strah od okoline i kako ga prevazći!

by - August 02, 2017


Dugo me je mučilo pitanje straha od okoline. Ne ono čuveno „Šta će drugi reći? Kako će me prihvatiti?“, već ono što je dolazilo od mene: „Šta ako mi se ne svide? Plašim se da ih upoznam. Kako ću ja to?“ I tako sam zaista dugo vodila brigu o tome kako i šta učiniti, kako pronaći nekoga ko će mene razumeti i koga ću ja razumeti. Svakako, pitanje: „Smem li da im priđem?“, nikako nije napuštalo moje misli, a ja sma smatrala da je to sasvim normalo, jer, zaboga, „nije svako slobodan i otvoren“.

Taj moj strah od prilaženja ljudima iz vremena osnovne škole i đačkih dana polako je rastao. Iz netrpeljivosti prema novim licima u školi, razredu ili društvu, prešao je u strah od javljanja poznatim licima na ulici. Počela sam da se pitam: „Šta ako ja kažem „dobar dan“, a komšinica mi se ne javi? A da samo prođem i ne kažem ništa?“

I tako sam prestala da se javljam i komšijama, pa i drugarima iz škole, prelazila sam ulicu kada na nekoga naletim, pravila se da gledam u telefon ili razgovaram- jer, zaboga miloga, taj neko je mogao da mi se ne javi u prolazu.

I onda su moji roditelji primetili da ono što se dešava nije ni malo naivno- Ne možeš se tako ponašati, Marijana. Ljudi misle da si „mutava“.

A u mojoj glavi je ponovo počelo da trešti ono staro- ljudi. Želela sam da me bude briga za druge ljude i da ih niko ne spominje, da prosto ne postoje i ne zagorčavaju mi svakodnevicu time što na ulici moram ili ne moram da im kažem „Dobar dan, kako ste?“. Želela sam da ne marim za tuđe mišljenje iako me je duboko u srcu peko pitanje: „Šta ako ipak marim, šta ako mi je ipak važno?“

Vreme je tako prolazilo, a ja sam svoj problem gurala sve dublje i dublje pod tepih. Pa šta, mislila sam,moje je pravo da se osamim. Ne moraju svi imati mnogo prijatelja i biti pričljivi.


A zapravo, to je bila laž, jer ja jesam bila pričljiva, brbljiva- gotovo nezaustavjiva kada otvorim usta. U školi na časovima srpskog jedina sam pričala sa profesorom, a tada me nije bilo stid. Pitala sam se kako, kako u školi mogu da govorim bez stida, a na ulici ne mogu. Pitala sam se zašto me tamo nije stid mojih drugara iz razreda, a kada ih vidim na ulici trudim se da se sakrijem- da im pobegnem.

A onda sam shvaila da školi postoji sigurna luka- profesor, koga sam smatrala osobom koja će zaustaviti „napad“ ako do njega dođe. Na ulici sam bila sama i nisam imala nikoga, uglavnom. Zato sam se i plašila. I sada dolazimo do problema samopouzdanja. Nije mi ga manjkalo kada sam sa nekim, a kada sam sama-jedan na jedan sa ma kojom osobom- moje samopouzdanje je padalo-strmoglavo se rušilo i smanjivalo, mada sam znala da sam možda od svog rivala u mnogo čemu bolja.

I onda sam shvatila da je došlo vreme da se prbem reši, da je došlo vreme da „bežanje“ prestane.

Kako sam to shvatila ne znam ni sama, ali se sećam da mi je jednom prilikom bilo izrazito neugodno kada mi se komšinica javila, a ja okrnula glavu u drugu stranu i pobegla. I tada sam počela da se plašim za sebe, da smatram svoje ponašanje donekle bolesnim i čudim. Moje ponašanje zahtevalo je lečenje-ne lekarsko, već lečenje same sebe, pomirivanje sa sopstvenom ličnošću.

Počela sam jednostavno, na ulici sam se ljudima preko volje javljala i davala sam sve od sebe. Sasvim sam svesna da ovo većini ljudi zvuči čudno, šta više glupo, ali verujte da se oko vas nalazi bezbroj ljudi sa istim problemom, bezbroj ljudi koji se plaše da vam priđu, da vam se obrate, a kada ih pitate zašto je tako oni kažu da ne znaju i, naravno, glavom bez obzira pobegnu.

Zatim sam odlučila da preduzmem jedan još veći korak- u prodavnici, na primer. Zapodenula sam razgovor sa kasirkom, isprva kroz mucanje, ali kasnije lako i tečno. Pitala sam je kakve su nove instant kafe koje prodaju: Valja li ovaj novi nes sa ukusom karamele? I ona mi je odgovorila, bez ikakvog ustezanja, zadovoljna i očito začuđena što je nešto pitam izuzev što izgovaram naziv tatinih cigara koje kupujem svakog dana i tražim hleb.

Možda nije znala da mogu da govorim, pomislila sam i odmah osetila težinu svoje misli koja me je gotovo sasekla. I ponovo, ovo zvuči glupo- vama, a i meni sada, ali imajte razumevanja, nisam ja jedina koja se ovako osećala, možda ste to i vi, vaši prijtelji ili neko koga poznajete,a uopšte ne uviđate njegov problem. Zato se potrudite da primetite i pomognete, jer će vam ta osoba jednog dana u krajnosti biti zahvalna.


Sledeći korak podrazumevao je nešto još teže. Odlučila sam da priđem komšinici koja je šetala svoju dvogodišnju ćerkicu i porazgovaram sa njom. Na početku sam osetila težak drhataj, ali sam uspela da priđem, da učinim to. „Zdravo, kako ste?“ I znala sam da su mi obrazi crveni kao bulke, jer kako i ne bi bili? Devojčica se sakrila iza mamine noge i nasmešila, rumena isto koliko i ja.

„Ne zna se ko se više stidi, ti ili ona“,rekla je komšinica, a ja sam se još više postidela i znala sma da je to kraj- pravi pravcati kraj i da za mene sramote više nema.

Od tada, za mene je počelo novo doba- doba bez crvenih obraza.

Sada, kada sam prevazišla svoj problem i pobedila strah koji me je godinama pratio, nije mi problem ni šta da uradim u javnosti. Prosto, jer više ne marim, jer za tim nema potrebe. Možete mi reći da se valjam po ulici- valjaću se, možete mi reći da priđem ma kom strancu i pitam ga nešto krajnje glupo-uradiću to. Prosto, shvatila sam da ne treba da me bude sram- jer nema čega i nema zašto.

Zapamtite, jedino važno jeste da se vi osećate dobro i lepo u svojoj koži. Nemojte nauditi nikome i nemate čega da se stidite.


Instagram: @marsyly


You May Also Like

8 коментара

  1. Svaka čast na ovome postu, baš si sve iskreno napisala. Pronašla sam se u nekim situacijama i nekako si mi dala motivaciju da se popravim. Odličan post♥

    nevergiveup656.blogspot.hr

    ReplyDelete
  2. Retko dobar post. Zreo, odlucan i pre svega istinit. Vecina ljudi prolazi kroz takav problem. Nije lako biti pun samopouzdanja, i da bas to, mozes prici nekome na ulici. Samo sto je veoma mali broj ljudi koji skupi dovoljno snage duboko u sebi da se suoci sa problemom. Prvo treba utvrditi sta ces promeniti, a onda i raditi na tome. A i sama priznajem da je od svih stvari na svetu, najteze raditi upravo na sebi. Medjutim moramo i to ponekad. :) Svaka cast, na tvojoj snazi koju si skupila i usmerila ka pravom putu. To ce te mnogo usavrsiti kao osobu. I u smislu tvog straha, a i dalje u zivotu kad se budes suocila sa nekim problemom setices se kako si ovo pregurala, i da mozes i nesto, ne daj boze, teze. :) Mnogo srece, Iva

    Na mom blogu je novi post Kako biti lokalna seljanka na letnjem raspustu, pa obavezno pogledaj. :)
    worldarounyo.blogspot.rs

    ReplyDelete
  3. Odličan post, od velike je pomoći zaista. Ja nemam mnogo problema sa samopouzdanjem, šta više od ove godine moje samopouzdanje nikada nije bilo bolje, no ipak i ja imam strah od okoline, zbog čega ne želim da ljudi znaju za moj blog, ne znam ni sama zapravo čega se bojim, ali jednostavno želim da to bude privatno, samo između mene i ojih čitaoca, jednostavno ne želim da ljudi koji me poznaju čitaju moj blog, jer je to na neki način moj dnevnik. Uživala sam u postu i fotografijama.

    Delilah's Stories | Filmtasticno

    ReplyDelete
  4. Post je definitivno drugačiji i vrlo poučan!Samopouzdanje je svakako stvar koju nije lako steći.Strah je izgleda sastavni dio života,a treba se naučiti prevazići ga jer se drugačije ne može baš jednostavno kroz život.Slike su također nekako prikladne za ovaj divan post!Uvijek uživam čitajući tvoje postove i baš imaš žara za ovakve stvari!
    Uniquisi

    ReplyDelete
  5. Odlican post i jako koristan. Mislim da svi imamo taj period kada jednostavno trebamo biti sami, ali ne treba preterivati sa tim. Naravno da cemo kroz zivot imati prilike da upoznajemo prijatelje i to uopste nije lose i toga se ne treba plasiti.

    https://smallwomenscorner.blogspot.rs

    ReplyDelete
  6. Ovaj post je mnogo koristan. Slažem se da tokom tog perioda trebamo biti sami i da nekada nam ne treba toliko puno prijatelja, mislim da je bolje imati 2 - 3 ljudi koje te instinski vole, nego one koje će te vređati i omaložavati.♥
    Objavila sam novi post pa bi mi bilo drago kada bi ga pročitala i ostavila mišljenje u komentaru. Hvala!♥
    Link - http://laurevoir.blogspot.rs/2017/08/sta-blog-znaci-za-mene-3day.html

    ReplyDelete
  7. Iskreno, nikad nisam prosla kroz to, ali sam imala par slicnih situacija. Znala sam nekad da se uplasim da cu zvucati glupo kada pricam s nekim koga ne znam tako dobro, ali sada to vise nije tako. Odlican post, jako je motivisuc i bice odosta velike koristi onima koji prolaze kroz ovo, ali i nama ostalima, jer mozda shvatimo da mozemo da pomognemo nekom iz nase okoline.❤

    ReplyDelete
  8. Mislim da smo svi prošli kroz, ako ne iste, onda slične situacije. Hvala što si imala dovoljno hrabrosti i podelila ovo s nama!

    Najnoviji post: Đenova i Milano

    ReplyDelete